Током вечери, 7. децембра 2025. године, одржана је церемонија затварања 34. интернационалног фестивала етнолошког филма у Етнографском музеју у Београду. Приликом овог догађаја најављени су овогодишњи добитници награда, па је фестивалски жири – у саставу Матајс ван де Порт, антрополог, Елизабета Конеска, етнолог и Емилија Гашић, редитељ и фотограф – на бини биоскопа Етнографског музеја изнео своје одлуке.

Преносимо изјаве жирија у целости:

Добитник Гран прија „Драгослав Антонијевић” на 34. ИФЕФ-у је филм Последња обала Жан-Франсоа Равањана, Белгија/Француска/Катар

Са јасноћом и поштовањем, овај филм реконструише живот сакривен иза једног виралног снимка, претварајући тренутак нечињења посматрача у промишљање граница, расизма и етике суживота. Његов посматрачки приступ, без „глава које говоре”, пружа дубок антрополошки увид у то како се људскост — и нељудскост — испољавају у најмањим, али најпогубнијим гестовима.

Награда за најбољи домаћи филм:Од авлије до сокака – режија Андријана Јелић, Марија Ритан, Миодраг Савић, Србија

Гледалац филма Од авлије до сокака одведен је у крчму поред пута негде дубоко у Србији, која је састајалиште групе старијих мушкараца. Они раде оно што старији мушкарци обично раде у таквој крчми: пију, пеку прасе, призивају успомене и промишљају живот који је већ проживљен. А ако их аутори замоле да засвирају фрулу — па наравно, зашто да не? Од авлије до сокака одаје почаст генерацији која се, након живота борбе и тешког рада, налази на излазним вратима — тужнија и мудрија. Управо тиме што додирује дубоко егзистенцијалне теме у обичном, свакодневном окружењу, Од авлије до сокака пример је етнографског филма у свом најбољем издању.

Награда за најбољи инострани филм: Пресељење – режија Елахе Есмаили, Иран

ПресељењeЕлахе Есмаили интиман је портрет иранске породице која се сели — тренутка када све што је било фиксно и дато почиње да се осипа, укључујући идеје, норме и ставове. Бележећи тензије и расправе које избијају након што једна чланица породице одбије да носи вео, филм бриљантно истражује покоравање и отпор у ауторитарној средини.

Награда за најбољи студентски филм:

Испод површине: у потрази за богом мора–режија Сара Елизабет Норделос, Холандија
Преплитања – режија Изолда Миленковић, Уједињено краљевство

Испод површине, ауторке Саре Норделос, води нас у Гану и увлачи у боје, текстуре и звуке локалне рибарске индустрије. Ту су потешкоће и несигурностживота, али ништа не може умањити лепоту приказаних слика. Чији је ово поглед, пита се гледалац. Чија естетика? Одговор је јасан: кроз цео филм чујемо људе како се обраћају ауторки као „оброни“ (локални израз за белу особу), а тек постепено почињу да је ословљавајуњеним именом. Наглашавање њене позиције као аутсајдерке, која ипак успева да се повеже с људима које среће, чини овај филм дивним примером онога што дуготрајно, уроњено теренско истраживање може донети.

Филм Преплитања, Изолде Миленковић, представља право троминутно уживање! Филм радикално доводи у питање уврежено мишљење да етнографски филмови морају бити дуги и спори. Анимација је изузетно добро изведена и поново нас наводи да се задивимо традиционалним текстилним занатима — и, у продужетку, женским рукама које већ генерацијама стварају ову лепоту. Овај рад снажан је подсетник да нас анимирани филм може натерати да постанемо свесни лепоте која нас свакодневно окружује.

Награда „Добривоје Пантелић” за најбољи филм о аутохтоној култури у самосталној продукцији:Сафура – режија Парвиз Ростами, Иран

Богато и веома детаљно документован обичај посвећен Сафури. То је обичај који изводе само жене, које приносе бескрвну жртву демону са циљем излечења слабих и болесних и обезбеђивања кише и плодне године. Посебну снагу филму даје моменат реално доживљеног ритуалног транса уз пратњу ритма традиционалне музике коју изводе саме учеснице. Филм је дело аутора који изражајно влада елементима филмског језика.

Награда за најбољи телевизијски филм: Муртерске баке– режија Иво Кузманић, Хрватска

Шта чини добар етнографски филм за телевизијску публику? Жири је закључио да Муртерске бакеможе бити упечатљив пример. Фокусиран на локални карневал на острву Муртер, где три дана људи лутају улицама под маскама и у карневалским костимима кућне израде, филм превазилази пуко документовање обичаја. Показујући како припреме за карневал јачају осећај заједнице и како сам карневал доноси живот у „тиху зиму“ места чија се економија заснива на туризму, „етнографско“ више није нешто што припада музеју, већ саставни део заједничког живота.

Специјално признање задопринос нематеријалном културном наслеђу: Асурџије– режија Милица Бајић Ђого, Србија.

Истрајан приступ у приказивању прављења асура, од гајења „биљака”– трски, до крањег производа и његовог пласмана и коришћења.  Укључивање три генерације свих чланова заједнице у неговању вештине, од гајења сировине до коначног производа – даје филму потпуни легитимитет чувара нематеријалне културне баштине. Филм о асурџијама је визуелно добро промишљен и има прилично детаљно реконструисане елементе традиционалне културе.

Специјално признање за етнографски запис: Прелазак– режија Карол Фелисио, Бразил

Прелазак Kарол Фелисио је прелеп филм снимљен у савезној држави Еспирито Санто, у Бразилу. Он следи класични етнографски приступ: разрађује шта се дешава са традиционалним домородачким идејама и праксама у вези са рођењем у контексту модерности. Снажна фотографија, симпатични ликови и универзалне људске тензије око рођења и самог порођаја непрестано држе пажњу. А када медицинска сестра упорно инсистира на томе да ће се индијанском пару приступити с поштовањем, постајемо свесни уз осећај непријатности како се, очигледно, такве ствари  не подразумевају саме по себи. Све у свему, Прелазак је важан запис који открива много о староседелачком животу у Бразилу током 2020-их.

Специјално признање за камеру: Ти, реко, режија Изабела Зубрицка, Пољска

Снимљен у упечатљивим црно-белим тоновима, филм краси камера која усваја перспективу саме реке, која тече поред скупова, животиња и тихих обреда ии ма смирен, непрекинут поглед који делује истовремено и древно и живо. Kамера постаје жива речна струја и растапа границу између гледаоца и пејзажа, дајући нам да искусимо свет, не као посматрачи већ као сама река, која тече мирно и све памти.

Специјално признање за звук: Ова добра земља, режија Владимир Перовић, Црна Гора

Kроз евокативан и имерзиван звучни пејзаж, овај филм оживљава удаљена планинска села, допуштајући текстурама тишине, природе и остарелих гласова да испричају своју причу. Звук постаје канал до усамљености и лепоте ових удаљених заједница.